satima u sobi zatvorena
van zidova je indonezija
ostrvo java
lica sa maskama
zovu me bule
i pitaju kuda idem
bule je bela krava
a ja sam zapravo mister
mister bule
ulica se kroz zidove probija
zvukovi iz kampunga
počinju sa prvim džamijama
život se pred očima odvija
smrt je samo događaj
ljudi se smeju
i kada ništa nemaju
na boga se misli pet puta dnevno
u četiri ujutro
u podne
pa ponovo u četiri popodne
u šest i osam uveče
svuda su sobe za molitve
bog me je naučio da kradem
kaže jedan
muškarac i žena zajedno su samo za parenje
uvek ima da se jede
planine od vatre uzimaju i davaju
bog se tu ništa ne pita
sem o ceni benzina
ovde se ne hoda
svih dvesta pedeset miliona je na točkovima
simbioza između čoveka i pacova je jaka
uvek je tu neko drugi ko će za mnom počistiti
veš mi oprati
pored sveže izbeljenog lica pognut će proći
oni imaju jer ih je bog naučio da kradu
ja još moram da se molim za uputstva
do tad ću retrovizor da budem prosvetljenima
trus trus trus