Svemir Putnik, sakupljač svetova.

Prvo je bilo nebo, potom pustinja I sada je došao I preplavio nas okean.

Svemir Putnik je ustao tog jutra kao i svakog drugog. Ne razmišljajući, umio se, oprao zube i izašao u svet. Malo da prošeta svoje ja zaneseno u apsolutu. Ispred njega sve se krivilo. Niko drugi to nije primećivao, naravno, ali Svemir Putnik se kretao između prostora, šireći entropiju.

Ovo je već peti svet za njegova života koji je pohodio i usisavao. Moć Svemira Putnika bila je moć entropijskog delovanja. Od malena, Svemir je primećivao kako se sve pred njim polako raspada. Mašine su se kvarile, škole gorele, roditelji ostareli pre vremena, sve sa čim je dolazio u dodir lagano se menjalo i krivilo, jednostavno se raspadalo. U njegovoj dvadesetoj, svet na kojem je bio rođen polako se pretvarao u haos dok je Svemir jačao, gradeći u sebi jedan savršen uređen sistem, jednu samodovoljnost, apsolut. Kada je usisao svoj prvi svet, Svemir je nastavio dalje. Sposobnost kretanja kroz različite vremensko-prostorne dimenzije mu je otvorila vrata univerzuma i pojačala njegov apetit. U proseku mu je trebalo sto pedeset sedam godina i osam meseci da sakupi jedan svet. Ali to je moglo da zavisi i od sveta, koliko je razvijen i napredan, od koliko živih bića i vrsta se sastoji, do koje mere je svet uređen. I nije morao ništa da radi sem da postoji. Nije stario. Nije mogao. Ta silna usisana energija sa svakog sveta ga je menjala i činila ga jačim i moćnijim. Svemir Putnik, žućkaste valovite kose, lica malo izbledelog, sitnih očiju i ravnog, šiljatog nosa. Ne naročito privlačan, autističan, zatvoren, samodovoljan., bez odnosa prema drugom. Svemir je reagovao na stvarnost, sve ga je zanimalo ali stvarima nije poklanjao svoju pažnju. Shvatanje stvari mu je bilo urođeno, nije imao šta da se pita. Vremenom, sazvežđem je kružila legenda o Sveklopu, strašnom i moćnom biću koji jede čitave svetove. Crtali su ga sa velikim zubima i dovoljno dugačkim telom gde su bili pohranjeni svi ti svetovi. Pričalo se da treba saditi biljke jakih i opojnih mirisa koja su nervirala njegova osetljiva čula. I neki svetovi, koji su više verovali, su tome i pribegavali. Zvali su ih mirisni svetovi. Svemir ih stvarno jeste izbegavao. Jaki mirisi vređali su mu čula. Iz toga se rodio i kult mirisnih hramova, gde su se okupljali vernici, tražeći utočište od Sveklopa koji je bio simbol smrti i haosa.



Tog jutra, svratio je na kroasan i kafu na isto mesto kao poslednjih trinaest godina. Ljubazno su ga pozdravili. Domaćin kuće nervoznoje dodao:
„Jeste čuli telemetar danas, kažu opet su se pobunili Lunonauti, u južnom okrugu, digli se protiv Hermita, traže slobodno kretanje po kosmosu, a oni, pustinjaci, poslali svoje horde ubica, onih, onih ... metalnih kutija, kako ih zovu ... Obogotvoritelje. I sve su ih smaknuli. A na severu opet kometne kiše, spržile tlo pod nogama. Tako mi sveklopa, ceo svet se raspada.“

Svemir je pojeo kroasan, popio kafu i izašao u nesigurnu stvarnost, pevušeći.