TRIPKO ČEČEVIĆ

Ni sa kim ne razgovaram, već danima. Umesto unutrašnje tišine zapravo čujem pomešane glasove, nepovezane reči, neuređene slike izraza I iseckanih istina. Mir, kako mi je potreban mir. Pun je mesec, ogroman je i žut. Takav mesec uvek u meni budi još veći nemir. Ne znam … možda sam ovakav samo zbog tog meseca. Plašim se budućnosti. Nesiguran sam I lenj. Unapred kočim svaki pokušaj ostvarivanja. Nikako da pređem iz tog prelogičkog mišljenja u logos, racio, ostvareni um. Stalno pokušavam I pokušavam. Stalno hodam I padam. Nikako da se maknem sa tog početka.

“a taj strah koji osećate, hajde da se malo zadržimo na tome. Recite mi nešto o tom strahu od budućnosti.”

Nije to ustvari strah od budućnosti kao takve. Ja zapravo jedva čekam tu budućnost, zamišljam je savršenu. Jedan uređen sistem , putovanja u svemir, veštačku inteligenciju, transhumanizam, sve je kako bi trebalo da bude. Ali ne vidim jasno svoju ulogu u tome, sve ja to zamišljam potpuno ali ne znam šta ja treba da radim u međuvremenu ... dok se to ne desi. Ja bih da već budem tamo. Ne mogu ja sada da se borim, da menjam nešto, ja nisam glasnogovornik. Ja to nosim u sebi. Ali od mene se traži više. Ne znam…

“Smirite se Tripko. Hajde polako. Dobro. Ko to traži od vas, recite mi. I šta biste vi sada ustvari radili u društvu, šta je ono što vas privlači?

Društvo, okolina, pojedinci, svi to traže I od mene I od vas. Ne znam.. mislio sam da je najbolje da postanem pisac. To mi je nekako … primereno. Samo napišeš ono što vidiš jasnije I drugačije od većine, pustiš reč, pa ko hoće da čita I da se menja, slobodno I samostalno to čini. Sigurno ne bih postao lektira, ali neko bi me čitao. A ja ne moram da imam odnos sa tim ljudima uopšte, ne moram ni da ih poznajem. Nekako je lakše, radite svoje I radite sami a zapravo ostavljate neki trag, dajete neki smisao. Utičete. Mislim da vidim istinu jasnije I bolje od mnogih, ali ja nisam mesija niti to želim da budem.

“Odlično, ovo je odlično, evo vidite da ste sami ustvari došli do vašeg straha I uzroka nemira”

Kako to mislite.


“Pa vi hoćete da budete pisac, otud ti glasovi, te reči I slike koje vam se motaju po glavi. Trudni ste. Morate da ispustite to iz sebe, stavite na papir, ne plašite se. Samo pišite, pa posle prepravljajte ako ne valja, ali morate to izbaciti iz sebe. Ja mislim da bi mi trebalo da preokrenemo ove naše razgovore I da umesto da pričate šta vam je na umu, to lepo zapišite, svaki put, pa ćemo tako razgovarati. Šta mislite”

- Tišina neko vreme. Sat otkucava u gluvoj sobi. Dve pojave ispunjavaju prostor oivičen zelenim zidovima, debelim tepihom, kaučom I foteljom pored stočića sa kog se dimi čaj.


Ali ta budućnost, muči me, ne znam ... ja bih ustvari da se ne menjam da ostanem malo ovakav kakav sam, zamišljen, okrenut ka sebi, sa tim nemirom I strahom, samo što ne mogu više da budem to, teško je, sada sam zaposlen, svaki dan sam u kontaktu sa nekim ljudima, svaki dan upoznam nekog novog. Ali ne razgovaram, samo mrmljam. Ne znam kako to da ostvarim. Ne mogu da budem pisac I da budem zaposlen.

“Ja vsm mogu pomoći da postanete pisac. Znate kako. Ponudiću vam smeštaj I hranu, da ne brinete ništa a vi ćete pisati. Ja ću vam pomagati. I usmeravati priču, naravno.

Tišina. Sat I dalje otkucava, vreme se proteže.

Vi ste ozbiljni?

“Mrtav ozbiljan. I vi I ja ćemo dobiti.”

Kako ćete vi dobiti od mog pisanja. Čak ćete biti na gubitku hraneći me.

“Znate kako ... lepo ste rekli da nemate interesa da vaše knjiga postanu lektira, već jednostavno hoćete da pišete jer vam je tako lakše da sačekate budućnost I da opštite sa svetom. Nemate vi ambicije, nećete vi da postanete pisac zbog slave, već da malo oslobodite vašu uobrazilju. Evo, možete meni davati vaše priče a ja ću preuzeti svu slavu na sebe. Daću čak i ime vašem junaku. Već imam ideju. Svemir Putnik. Šta mislite”

Hm.. primamljivo, moram priznati. A koliko će to da traje.

“Pa zauvek. I nema više povratka. Ako pristanete, od sada ste pisac I ništa više. Davaću vam deo od vaših knjiga, kada one postanu čitane, I od toga ćete sasvim lepo živeti. A ostaćete pošteđeni svih suvišnih pitanja o smislu vaših knjiga. Znate koliko dosađuju piscima, pa svi hoće da čuju najveću istinu a da se I ne pomuče. Misle da pisac sve zna. Ja ću preuzeti na sebe svu muku slave. Šta kažete, pristajete? Dajete reč?”

A kada bi počeli?

“Odmah.”

Sat je prekinuo monotoniju odzvonivši pet puta. Svemir Putnik je zaplovio u budućnost.